Aleksandar Sinčuk, Narodno pozorište Beograd. 10. 11. 2016.

Beograd je doživeo (i preživeo) tri rusa za 15 dana. Od, već dokazanog,  Borisa Berezovskog, preko artistički raposloženog Dimitrija Maslejeva, pa do večerašnjeg Aleksandra Sinčuka (punog akademizma i naučene besprekornosti ruske pijanističke škole), koji je, da napomenem, vršnjak svog predhodnika Maslejeva.

Valjda je dosta rusa u ovoj jeseni. Ponadajmo se i drugim pijanistima, pa svira li se klavir još negde van Rusije. Lepo bi bilo da se čuje kako i to zvuči.

Ali ovo je samo povod za ono što želim da istaknem.

Večerašnji doživljaj je bio poseban, ne samo zabog novog klavira i posebnog zvuka, u prostoru punog pliša, već zbog svetlosti, zapravo načina na koji je osvetljen izvođač.

Naravno da Nacionalni teatar ima bolju rasvetu od svih drugih sala u Beogradu, ali organizatori koncerata kao da ne mogu da shvate koliko je bitna svetlost. Naprosto kod njih je uvreženo mišljenje da se klasična muzika svira pod “upaljenim sijalicama”… Ali promenile su se i sijalice i pristup muzici. Neki su dalje ubeđeni kao i oni od pre  84 godine, kada je počela sa radom Kolarčeva Zadužbina, da je dovoljno da se “uključi sijalica” i koncert može da počne. Kada se koncert završi, normalno, isključi se sijalica.

Neki cinični deo mene kaže, pa još smo na drugoj stepenici od “Sećaš li se Doli Bel”. Drugi cinični deo mene poželi da u Kolarčevoj Zadužbini za vreme jednog koncerta nestane struje, pa da čujemo Mocarta, ili Betovena pod svećama. Na kraju, kompozitori su to stvarajući zamišljali kako zvuči pod svetlošću sveća.

Ili, da pojednostavim, hajde, neka se nešto promeni.

Zato je ovaj večerašnji koncert u “beogradskim uslovima” bio poseban. Kako je predivno videti osvetljenog umetnika (ali ne žutobelom bojom, a la "Tesla Pančevo" sijalicama) kako sedi za klavirom, sa crnom pozadinom, dok se od rubove poklopca instrumenta odsijavaju boje, od narandžaste, do ljubičaste.

Zar niko nema želje i snage da za vreme svog osmočasovnog radnog vremena u Kolarčevoj Zadužbini nešto promeni na sceni. Zar ne može da se nađe minimalna cifra za dodatno osvetljenje, za bar jednu promenu godišnje pozadine bine, zar je skupo pet kilograma laka za parket da bina bljesne???

Ako se izgubi akustika, lako je da se sve vrati u prvobitno stanje, a to prvobitno stanje je stanje III AVNOJa. Zar ste zaboravili da je Zasedanje Trećeg AVNOJA bilo u Sali Kolarčeve Zadužbine????

Ako bi danas iz groba ustali Ivan Ribar i Moša Pijade i ušetali na mesto gde su držali slovo u oslobođenom beogradu od fašizma, mislili bi da su juče umrli.

Veoma malo treba da sve bude drugačije.

Nisu refletori Estrada. Nije “far” izmišljen zbog umetničkog klizanja, nisu raznobojni filteri na reflektorima nešto što je svojstveno “trulom I bezosećajnom zapadu”. Zar ceo vizelni događaj da zavisi od jednog prekidača koji je na trećoj stepenici od “Do Bel”?

Zato je večerašnji nastup Aleksandra Sinčuka bio poseban u mnogo čemu.

A do “mnogo čega” stiže se često i sa pola koraka, možda je to samo jedna obična stepenica visoka (standardnih) 23 santimetra.

                                                                        Lari Pop