48. BEMUS, Zadužbina Ilije M. Kolarca. 31. 10. 2016. Dmitrij Maslejev u esejističko-humorističkom doživljaju koji potpisuje David Naum. Od Kneza, do Kolarca.

Tri klavira za tri večeri. 

Dosta od BEMUSa, a dosta i pisanja o 48. BEMUSu.

Dimitrij Maslejev. Ime ništa ne znači, a podatak kako je pobedio na prošlogodišnjem pijanističkom takmičenju Čajkovski, tek meni ništa ne znači, jer od trenutka ujdurme sa Pogorelićem, na vidim razlog da neko veruje kuhinji u vezi tog takmičenja..

Mladi pijanista je počeo sa Skarlatijem. Odmah se zaključilo, kako je u pitanju daktilopijanista Prve A klase.

Na sceni artizam.

Dozvolite malu digresiju. Kako je nastala reč artizam, artista i sve druge izvedene. To je, sami vidite, složena reč. Art je u mnogim jezicima umetnost, a kada se to spoji sa zamajavnjem umetnošću, dobija se ARTIZAM. Artista i slično. Jer najčešće su se artisti zamajavali kao gimnastičari, balerine, muzičari, ... e onda to pretvore u farsu i postanu artisti.

Vidite li kako možete i od jednog humoriste nešto da naučite.?

Da se vratim na temu!

Krenuše potom programi ruskih kompozitora. Prokofjev i Rahmanjinov. Kompozitori za koje ne treba samo tehnika već i duša i to ona „slovenska“ neki je zovu i ruska“.

Maslejev nema dušu.

Nema dušu Ljermontova da izađe na dvoboj sa klavirom i publikom. Nema lucidnost Jesenjina, jer očigledno ne voli nikoga osim sebe.

Ako neko svira ruske autore na klaviru, pod stropom sale moraju da prolete beli i crni labud, mora da mi se oko klavira pričinjava Zaharova, ne dodirujući tlo, jer je sa neba ocenjuje lično Maja Pliseckaja.

Nek ne pipa klavir neko ko želi da „tumači“ Rahmanjinova, ako nije spreman kao Grof Vronski da ode u rat iz koga zna da se neće vratiti.

Ničeg od navedenog nema u Dmitriju Maslejevu. Sve je kod njega beskrvno i bledunjavo, ali uz skoro kompjutersku tačnost. Imao sam osećaj da ruse, a potom Lista svira neki od deset hiljada talentovanih kineza i koreanaca, koji lutaju evropom, jer su potekli iz baze koja ima milion dece koja uče klavir.

Kada je svojevremeno Franc List izvodio svoje kompozcije, prisutne žene bi skidale nakit sa vrata i bacale prema njemu. Zato za sviranje Lista treba Muškarac. Alfa mužjak.

Ovo što sada budem napisao, objasniće eventualna zgražavanja moralista na predhodne dve rečenice.

Volim da vidim pored klavira stamenu osobu. Klavir nije flauta. Klavir mora da se svira Muški, kao što to radi Marta Argerič, kao što to radi Ivo Pogorelić. Onaj ko nije sposoban da „pojede“ klavir, da ga „uništi“ u toku koncerta, nije pravi pijanista.

Naravno, nisam mislio da ga uništi čekičanjem i zvučnim ispisivanjem nota, kao što je pisanje najljubavnijeg pisma po tastaturi, nego proizvođenjem tona koji će da me odvede u Čehovljevu priču, u tragediju Majakovskog, da me ubaci u poetiku Solženjicina, da vidim igru duha Nurejeva.

Nije me bledunjavi ( mislim na sviranje, ne na fizički izgled) Maslejev lišio svih zadovoljstava koje proizvodi ruska muzika, a posebno List. Maštu mi niko nikada neće ni oduzeti, ni poremetiti. Ja sam se u mislima družio i sa stihovima Jesenjina i piruetama Zaharove.

Za mene je pojam Rus, moć na sceni kao četa Donskih Kozaka, mudrost i osećajnost Tarasa Buljbe. Za mene je pojam Rus neko ko zbog neuzvraćene ljubavi jedne Isidore Dankan, u noći samoubistva, napiše pesmu „Doviđenja druže, doviđenja!“

Ali velika je Rusija. Ma, ni Rusi nisu što su nekada bili.

Na kraju. Istorija se ponavlja. Maslejev dobija isti frenetični aplauz koji je i pre dve uzastopne večeri ispunjavao Kolarčevu zadužbinu. Ne zna on kako isti aplauz dobijaju i studenti beogradskog FMU, kada nastupaju, pa se u skladu sa svojim moćima i poradovao.

Ne, aplauz sa isti brojem decibela i istim dužinom nije snimljen i puštan iz nekih skrivenih zvučnika Zadužbine. To samo radi čip u glavama onih kojima je sve „ravno do Kosova“, ili do sledećeg oduševljenja, jer, zaboga, bilo se na IN mestu, a da nije bilo fantastično, to inteligencija mojih sugrađana ne trpi.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2016/12/mali-ali-tehnicar.html

.