48. BEMUS, Koncert Kolarčeva zadužbina. Boris Berezovski. Nataša Veljković. Bavarski kamerni orkestar.

Od Berezovskog do šnale u kosi.

Već sam pisao, na dan kada svira Berezovski, humoristi ćute.

Čovek je genije, a genije, bilo šta da uradi, se zove: genijalno....

To je valjda osetila i beogradska publika i nagradila ga FRENETIČNIM APLAZOM. Jer bio je to koncert za pamćenje, bilo je to veče za pamćenje.

Na tom koncertu se desilo jedno veliko čudo. I ne samo tada, već i sledeće veče. Mislim ove noći u kojoj pišem ovu impresiju. Beogradska publika je došla veoma pristojno obučena. Nisu to neki novi ljudi, naprosto i bez obaveznog dress code-a (koji se poštuje SVUDA U SVETU), publika je pristojnim i svečanim odelima, UVELIČALA TRENUTAK I UMETNIKU ODALA JOŠ JEDAN VID POŠTOVANJA.

Kao neko ko se godinama bavi pravilima pristojnosti, moram da budem oduševljen jer se ipak nešto pomera.

Kao što rekoh i sledeće veče BEMUSKA publika je došla, obučena u skladu sa institucijom, događajem i repertoarom.

O umetničkom dometu Nataše Veljković, neka kažu kompetentniji... Ostatak prostora na netu je njihov, ali mom humorističkom oku i uhu, nisu promakle dve činjenice.

Veljkovićeva je dobila iste OVACIJE kao i Berezovski predhodno veče... O broju decibela jačine lupanja dlanova i u dugotrajnosti aplauza, biseva, količine osmeha, ushićenja u komešanju prisutnih... su istog ranga, kvaliteta, pokazane virtuoznosti.

To je pod jedan, a pod dva, bio sam u situaciji da sa galerije pratim ko nije aplaudirao.

Znate, ovo drugo za mene je mnogo važnije. Nije me zaslepila čak ni blještavost šnale (biću fini, pa neću reći da je to frizerska štipaljka za kosu)

Meni lično aplauz ne govori ništa, bitnije je ono što čujem u pauzi, ili nakon nekog događaja u kuloarima. Da, ali ja ne stojim u kuloarima tamo gde su umetnici kojima čestitaju, ja sam uvek u suprotnom ćošku. Na mestu pored koga moraju da prođu i oni koji su čestitali i oni koji su to vešto izbegli. Predpostavljate zašto?... Valjda vam je onda jasno zašto sam informisaniji od drugih.

Da se vratim u ovu jesenju noć.

Ja se samo pitam: Koliko mora da neko bude HRABAR da 24 sata nakon Berezovskog izađe na istu scenu, sedne za isti klavir i svira istoj publici???? Natašu Veljković ću da pamtim po mlakom Šopenu i po šnali u kosi, jer je stvarno sijala.

Ovde prekidam, iako bih imao jednu veoma zanimljivu metaforičnu priču. Prema damama sam stvarno mnogo blaži, sem ako nisu hvalospevi, a ovde mogu da se opklakim da ni od strane ni jednog kritičara u medijima neće biti nečeg za pohvaljivanje.

Bavarski kamerni orkestar je bio na svojim visinama. Pitate kojim?

Pa istrčali su u 19,45 iz autobusa, ušli u zgradu Zadužbine, na glavni ulaz i... odradili posao za koji su plaćeni. To me podseti na manire naših estradnih zvezda.

Sve u svemu SUPER. Publika se radovala podjednako i prvo i drugo veče, umetnici će dobiti zaslužene honorare i...


O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2016/11/48-bemus-zal-za-burdusem-ili-sta-sam-ja.html

.