Tu smo (Stani ženo, stani) - David Naum

Zadrhti još jednom na meni kao list breze koji se okreće oko sebe.

Lepršaj opušteno pred tajfunom strasti, jer ni jedno iskušenje ne može da te otrgne od mene.

Sve što čovek radi u životu je samo sa jednim ciljem, da produži tu strast izazvanu osećajem postojanja drugog bića i saznanjem kako i sam bitiše u mislima i osećanjima osobe pored sebe.

Život bez takvog osećanja je klimav kao kuća bez temelja, bez budućnosti je kao ptica bez krila, i smešan kao stoletno stablo bez krošnje.

Tekst iz zbirke: Stani ženo, stani

Autor: David Naum

Stid (Duhovne priče) - pisac David Naum

Hoćemo li noćas udariti na Stid ove mlade žene? - pitao je Porok, ispijajući piće od koga mu se već vrtelo u glavi.

Žena o kojoj su pričali je svakodnevno prolazila tom ulicom, vraćajući se sa posla kući i uvek se trudila se da ne pogleda prema bašti kafića na trotoaru sa druge strane ulice, jer je osećala kako muški pogledi prate svaku ženu koja tuda prolazi.

Pozvaćemo i Strast u ispomoć! - glasno je razmišljao Sram, odmeravajući ženu koja je prolazila, noseći u kesi ono što je tog dana planirala da spremi sebi za ručak.

A i vreme nam ide na ruku. Topla prolećna noć između subote i nedelje!

Ponesi sa sobom sekiru Izazova, pa ćemu tu granu Čednosti što nam smeta lako poseći jednim zamahom, a ja ću povesti ono svoje pseto Znatiželju, i čim je ujede jednom, više neće pružati otpor dok je budemo gurali u rupu Pohote! - reče Porok tiho, kako ih ne bi čuli za susednim stolovima.

Biće to veče uživanja! - radovao se Sram, pozvavši konobara da im donese još jednu turu pića.

Objavljeno na internet portal opusteno.rs

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/duhovne-price-stid-david-naum-t40700.html

Romani i pisci - David Naum

Svakako da ne postoji osoba u zapadnoj civilizaciji, koja bar iz znatiželje, 

nije uzela u ruke neki od „ljubavnih romana“.

Da, „ljubavni roman“. Popularni naziv za roto-romane. Svoj uspon doživljavaju već pedesetih godina prošlog veka, u Americi i Evropi, kada su izdavači ustanovili kako se može „proizvesti“ jeftina knjiga, to jest sveska, uvezana žicom, a omotom koji je istog kvaliteta kao i stranice (novinski papir) i sve to na dva stupca, što je omogućila tek otkrivena roto štampa.

Veoma pristupačna cena i prodaja u kioscima sa štampom i cigaretama, doprinela je  da tiraži budu nezamislivo veliki u odnosu na klasične knjige. Razmljivo da na to nije ostala imuna ni ex YU, a u kojoj je to počelo da cveta šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Može se reći kako je decenijama vladalo mišljenje da su pisci tih romana osobe koje žive na zapadu, i da su to samo prevodi. Svakako da je to išlo na ruku izdavačima i onda je početkom osamdesetih godina procurila informacija kako čuveni Frederik Ešton, autor stotinak veoma popularnih romana o „Lunu, kralju ponoći“, nije nikada bio ni u Bronksu, ni u Central parku, niti na plažama Floride, već da je svoj radni vek proveo u Novom Sadu, kao lektor u jednoj redakciji.

Tako se razotkrilo i zaključilo da su autori veoma popularnih romana, ljudi koji žive među nama, i da su u mnogo čemu slični Karl Maju, koji je napisao desetine romana (kasnije ekranizovanih i po nekoliko puta) o divljem zapadu, a da nikada nije bio u SAD.

Ko se krije iza hiljade ljubavnih romana, u kojima  savremene „Pepeljuge“ nakon bezbrojnih nedaća i peripetija pronalaze ljubav svog života? Savremene Gospođe Bovari i nesrećne Ledi Četerli, neće se zaljubiti u lugara, ma koliko on bio naočit. Neće to biti ni mesar, ni radnik komunalnog pereduzeća, a još manje neko ko vozi viljuškar u stovarištu pića… Kategorija „prinčeva na konju“ su od studenata, pa do pilota… Niko od njih ne vozi stari automobil, već najnovije modele „Ferarija“, „Oldsmobila“, „Maseratija“…

Zar bi nekog interesovalo kako se novosađanka (prodavačica u samoposluzi)  zaljubila u ukrajinskog mornara na brodu koji prevozi naftu Dunavom… I čeka da prođe svaki peti dan, jednom uzvodno, drugi put nizvodno, kako bi ga ugledala i mahnula mu… Leti u bikiniju, dok se kupa na Štrandu, zimi, u kaputu. Čekajući ga na keju pored „Žeželjevog mosta“ …. A u magli, u onoj gustoj jesenjoj vojvođanskoj magli, se ne bi videli, ali brod bi se oglasio sirenom,… onda se jednog dana neočekivano sretnu…

Na stranicama romana su ljubavi koje završavaju u vilama, pored bazena, a medeni mesec se provodi na plažama Pataje. Za kraj je najpoželjniji  uzdah lepotitice, koja u ležaljci pod palmom,  gleda u liniju koja spaja nebo i topli okean, dok tiho izgovara: „Za mene novi novi život!“.

Teško je dobiti intervju od autora takvih romana. Svi zaziru od brojnih pitanja. Od onog: Zar ste sigurni da je pesak na plažama Floride toliko sitan da se uvlači i kožu i da ga je teško sprati pod tušem… Pa do pitanja: Da li je luster u holu hotela „Hilton“, u Los Andjelesu kristalan, kako kažete, ili je možda svetlost difuzna…?

Mnogi od tih autora nisu otišli dalje od Kušadasija i Antalije, ali tumačeći i parafrazirajući neprevaziđenog  Euklida, da je dubina mašte  o dalekim destinacijama   u obrnutoj srazmeri plitkoće i monotonije svakodnevog života pojedinca, biće vam sve jasno.

Mima, Ivon, Mej, Klara, Vina,… su među nama i za manje od 100 dinara mogu da vas odvedu tamo gde one nikada nisu bile. I da osetite sve ono o čemu najintimnije maštaju, a njihova mašta je, možemo reći neizmerna i gladna ljubavi.

Pisci romana su većinom ženske osobe, ne mlađe od 40 godina. Po pravilu nisu udate i nećete ih prepoznati po FB statusima koji su na temu: „Svi muškarci su svinje..“.. „Ne bacaj bisere pred svinje“… „Meni je ovako najbolje, sa knjigom u jednoj ruci, a čašom vina u drugoj“…

Pisci se ne razlikuju od drugih miliona žena. One ujutru čestitaju svima dobro jutro sa fotografijom šoljice sa kafom. Pazite, uvek jednom šoljicom. „Kače“ fotografije zaljubljenih parova, u snegu, na moru, na mostu, na brodu,…. Sa propratnim tekstom, gde dominiraju reči: Ljubav, sreća, nada,…

Čak će javno i da priznaju čime se bave, ali intervju, nikako…

Tu su već najsličnije „Lajf kouč stručnjacima“… Mislim na one „stručnjake“ koji organizuju seminare i invidiualne programe za uspeh u biznisu, očuvanje emotivne veze, recepte kako zaraditi novac… Ni ti nikada neće pristati da javno kažu da li su ikada: 1. Uspeli u biznisu… ? 2. Da li su srećni i u stabilnoj emotivnoj vezi… ? 3. Ako znaju recept za bogaćenje, zašto rade taj posao… ? Zašto ne uživaju u velikom novcu, kada znaju siguran put do njega… ?

Jer ti i takvi, da znaju bilo kakav recept za uspeh, stabilnost, sreću, ne bi bili tu i ne bi radili to što rade…

Pozadina je mnogo tužnija, ma kako to u ispisanim rečima u romanima koji su u prodaji po kioscima,  ne deluje ni na prvi, ni na drugi, ni na treći pogled. … Ali da ne pričamo o tužnim stvarima. Ovo moje obraćanje je da se čitaocu razvedri dan., da uživa u senci kokosa,  u ogromnoj čaši ceđenog voća, i u povetarcu koje proizvode palmine grane u rukama dve golišave mulatkinje… (Ovo zadnje možete u svojoj mašti da menjate po sosptvenom seksualnom opredeljenju.)

U slučaju nemaštovitosti, kupite „ljubavni roman“.

David Naum

Tekst u potpunosti objavljen na internet portalu  P.U.M.

https://pravoumetu.com/2020/02/11/romani-i-pisci/

Maestro - David Naum (pisac i književnik)

Bila je u toku obična licitacija u jednoj od bezimenih ulica, gde su celodnevnu buku činili isti zvuci stotinama godina unazad, a kojima su sada pridodate samo zaglušujuće melodije iz radio prijemnika. Između dvospratnih, kockastih kuća, čije je prizemlje sačinjavao skromni lokal, a sprat još jadnije stanište vlasnika i njegove porodice, protezala se ulica na kojoj je objavljivan glasno, zapravo i previše glasno, od rođenja pa do smrti, svaki događaj, čak i onog najnepoznatijeg stanovnika Nju Delhija. U takva mesta se doseljava sa zavežljajem u rukama, a odlazi se zauvek samo na ramenima ljudi u pravcu reke*. Preteški vazduh pun vlage od tek prošlih monsuna, zbijen između večito sivozelenih memljivih fasada, pomešan toplotom podnevnog sunca sa mirisima hrane, sagorelog benzina i izmeta životinja, tek štavljenih koža i bala ustajalog tekstila, taložio se na ulici nasutoj šljunkomkoji je vrelinom, kišom i koracima ljudi davno bio pretvoren u sipkavu kamenu ploču.

Muškarac, žena i četvoro dece su saslušali čitanje presude od strane sudskog izvršitelja, okrenuti leđima svom praznom domu iz koga je sve već bilo izneto na ulicu. Ličilo je to na obične slike o mršavom i siromašnom dužniku i ugojenom zelenašu koji, uz pomoć vlasti, naplaćuje svoje potraživanje. Nešto što se ne tako retko dešavalo među tim ljudima, koji su u molitvama najčešće želeli da se baš njima nikada ne dogodi.

Na glasnu primedbu mladog službenika kako nije u obavezi da ostane do kraja, žena je samo nemo okrenula glavu. Čak i na do pola izgovorene reči svog muža, prkosno pobeže pogledom na drugu stranu, tamo gde je najmanje htela da bude, put žena čija je lica dobro poznavala, a koje su se grozdasto čičkale na okolnim prozorima, privučene sve većom galamom, dok su se glave komšijske dece okačile kao lijane duž obrubnih zidova ravnih krovova, odakle su jedino mogla da vide dešavanje na ulici.

Dečak i dve starije devojčice su se podvlačila pod mlitavo opuštene ruke svoje majke, tražeći pogledima njene crne dužice u očima, koje su od narastajuće gomile znatiželjnika mogle da pobegnu samo u pravcu bezoblačnog neba, koje je, kao četvorougaoni pokrivač nadsvođavao njihovu kratku ulicu i, kao poklopcem, pritiskao sparinu, lepeći je za zgomilana ljudska tela. Pomisli kako ni jedna svadba, niti sprovod, nisu na to mesto privukli toliko ljudi. U nemoćnom strahu, zatitraše joj nozdrve, ali tren pre nego što će se bezvoljno prepustiti običnom treptaju kapaka, koji će otvoriti put nagomilanim suzama, oseti miomirise udaljenih hramova i na mah je smiri blaga prijatnost hladovine iz koje su dolazili, a gde se molilo da sutrašnji dan bude lepši od današnjeg, istim rečima za iste želje, otkako su prva dva kamena ljudskom rukom na tom mestu stavljena jedan na drugi.

Sklopivši oči, ona rukama prisloni dečije glave svojim bedrima, pobegavši mislima u reči molitve koju tiho poče pevušiti, dok su joj iz pluća sputani jecaji kidali dah...

Dokoni vozači rikši, kulii**, čak i nekoliko prosjaka, prekinulo je posao i u obližnjimprometnim ulicama, priključujući se gomili koja je rasla oko čoveka koji je bez ikakvog reda uzimao stvari i podigavši visoko iznad svoje glave, uzvikivao početnu, kao i sve naredne ponuđene cene. Vlasnici nekoliko okolnih lokala, iz samo njima razumljivog straha i pobožnosti, žurno su navukli škripave, zarđale roletne na svoje dućane, sakrivši se u metežu, želeći svojim nestankom da zavaraju i odagnaju zlu sudbinu što je ušla u njihovu četvrt.

N. je bio njihov sused, onaj kome su svakog jutra glasno izgovarali dobar dan, i svake večeri, na rastanku, laku noć, uz sve drugo što se svakodnevno dešavalo po pisanim i nepisanim pravilima između ljudi koji rade i žive jedni pored drugih, bez velike razlike u odnosu na njihove očeve, dedove i mnogo generacija u nazad, koje se još samo spominju u svetim knjigama, gde je određeno mesto svakog pod suncem, od dana velikog bućkanja okena, do potpune tišine****.

Poverilac je svojim debelim prstima, koji su vešto umeli samo da broje novac i zapisuju brojeve, beležio postignute sume držeći notes u ruci, sve nezadovoljniji, bez skrivanja rastućeg besa u sebi što se dug očigledno neće namiriti. Dva starija sudska izvršitelja, naviknuta na ovakva događanja, sedela su na klimavim sanducima u najbližoj hladovini platnene nadstrešnice davno ispranih i izbledelih šara, pijući čaj, uz glasno sporazumevanje sa ljudima koji su plaćali presavijenim i prljavim novčanicama i dobijali papir sa kojim su postajali novi vlasnici izlicitiranih predmeta. Kupci su, sa zadovoljnim smeškom, gledali u te overene potvrde, jer su za desetak rupija imali ono što im se u tom trenutku svidelo zbog niske cene, ili iz samog osećaja kako su došli do nečeg što su i drugi želeli, a koje sami možda i nikada neće upotrebiti. Delovi obućarskog alata, nekoliko parčadi raznobojnih koža i gumenih đonova, odavno su se izgubili u gužvavosti ljudskog klupka. Dušeci su otplovili preko ljudskih glava, skrenuvši u prvu bočnu ulicu, dok je sto otišao u jednom pravcu, a razdvojene stolice odvijugale u nekoliko suprotnih smerova, potonuvši u metežu, a da se više nikada ne sastave kao komplet. Nepisano pravilo je bilo da niko od suseda ne kupuje na ovakvim prodajama, zato su se stvari gubile u dubini ulice, ili nestajale u nekim od bočnih prolaza među kućama.

Jedni su se glasno hvalili kupljenim posuđem, smejući se na račin svojih žena koje će se obradovati poklonima, a drugi su se isto smejali, skrećući im pažnju na ulubljene šerpe, okrnjene tiganje, šolje bez drški. Čak i ti preglasni komentari nisu narušavali protokol koji je zakon nalagao. Svi su bili na svom mestu. Jedino se pihtijasti oblik posmatrača izobličavao sa dolaskom novih ljudi, koji su se tiskali i probijali kroz gomilu želeći što bolje da vide i čuju, u početku samo o čemu se radi, a onda bi glasno uzimali učešće, ako ne u uzvikivanju na ponuđene cene, ono u zaraznom smehu i dobacivanju koje je pratilo, kako predmete, tako i one koji su ih kupovali. Povećanje galame rastuće skupine je privlačilo stalno nove i nove ljude koji su iz pozadine nailazili znatiželjniji od predhodnih. Reklo bi se da je za ceo kvart prestalo bilo kakvo drugo postojanje, osim tog talasavog organizma znatiželjnika, koji je svojom bukom i pokretima mamlo, a potom usisavao svakog pojedinca.

N. požele da zauvek ostane otupelo zagledan u šare ćebadi rasprostrtih na trotoaru pred praznom kućom. Oseti kako se rastojanje između njega i žene sa decom slepljenih strahom u kupasto klupko, iznad kojih je stajala njena glava, povećavalo, iako su svi bili u nepomičnosti izazvanoj osećajem bezizlaznosti u kome je strepnja od svakog sledećeg trenutka rasla istom brzinom kao što je splašnjavala pomisao o postojanju nekog skloništa pred tim dešavanjem. I ne gledajući, znao je kako izgledaju njene polusklopljene oči dok izgovara reči molitvene pesme koje je ispuštala tiho iz sebe, ali koja se kroz svu tu galamu nekim čudom izprovlačila do njegovih ušiju. Tih par stihova koje je ponavljala iznova i iznova ne kvareći ritam, u jednoličnom poluglasu samo njoj jasno čujnom i razumljivom, često je imao prilike da čuje poput zujanja, dok je radila po kući, iako mu ona nije nikada dozvolila da sazna prave reči, niti kom božanstvu ih je upućivala. Namah se trže, jer se tihi glas njegove žene izgubi. Poboja se da nije prestala sa molitvom, ali pogledavši u pravcu njenih usana vide kako se opušteno pomeraju predane mislima koje nisu pripadale slici onoga što se dešavalo okolo.

Oseti želju da je ukori, ili bar probudi iz to sna, osećajući se izdanim i napuštenimu tom trenu, ali i za to je trebalo mnogo snage i odlučnosti koju nije imao. Zato obori pogled.

Najvrednije stvari su se odavno izgubile u gomili, u rukama srećnih kupaca, a još se nije prešla ni polovina cifre od pet hiljada rupija, koliko je iznosio dug sa svim sudskim troškovima. Ostalo je samo još par predmeta, a onda će biti ponuđeni i ti pokrivači koje je žena, udajući se, donela sa sobom. Na njima su bile ptice koje donose život i drveće pod kojim su spokojno stajali slonovi puni večnog mira, izatkani i izveženi još dok je bila devojka, spajajući priče kojima se uspavljuju deca, sa maštanjima, punih želja i nezvesnoti buduće neveste. Činovnik otvori prašnjavu crnu kutiju i, sa neskrivajućim gađenjem, izvadi iz nje nešto što je većina prisutnih prvi put tada ugledala. Bila je to violina na kojoj se nataložilo vreme u kome nikome nije služila. Kao da je odmah znao da će pojava takve stvari izazvati začuđujuće podsmehe, a istovremeno premoren od glasnog uzvikivanja, nije izgovorio početnu cenu, koju je određivao po svom iskustvu, već reče glasom normalne jačine, jer se prisutni počeše stišavati pred nepoznatim predmetom:

- Nudi li neko nešto za ovo?

Te reči namah potpuno utišaše sve prisutne, a onda u trenu postaše naglo otvoren ventil za sav pritisak nagomilavanog smeha kod svih posmatrača, jer nakon njih, provali najglasnije kikotanje, uz buku nerazgovetnog dobacivanja, koje je, u manjim krugovima, a na svaki komentar šaljivdžija, pravilo provale smeha, i jedna drugu su nadjačavale, bez ikakve naznake za prestankom...

- Jedan rupi!, začu se gromoglasno iz gomile. Ja nudim jedan rupi!, ponovi isti glas, ohrabren naglim utišavanjem prisutnih.

Gonjeni znatiželjom, ljudi zanemeše, uz par šaptavih pitanja iz dubine zgomilanih tela, ko bi to mogao biti i procenjujući odakle dolazi glas. Većina se propinjala na prste, pa pošto videše, mnogima poznatog i uvek nasmejanog prodavca kikirikija, koji se ugurao sa svojom pokretnom tezgom koju su nosila četiri davno odbačena točka od bicikla, što je sa malenom vrećom pečenog i usoljenog zrnevlja i fišecima od starog novinskog papira činila celu njegovu radnju i imetak, prepustiše se opijenosti zaraznog smeha, koji se zače na nekoliko mesta istovremeno. Samo neko poput njega je mogao da nadjača toliku buku, jer je, nudeći svoju robu, po ceo dan gromoglasno vikao, pokazujući, i kada nije bilo potrebno, jedini dar od prirode poklonjen tom sitnom pogrbljenom telu. Podigavši visoko iznad glave pun fišek kikirikija, nudeći u zamenu za tu čudnu stvar koju je prvi put video, uskovitla još veću veselost među okupljenima.

Galama je na ulicu isterala i večito mrzovoljne poluprokretne starce, koji su se skupljali u grupice pred podnevnom vrućinom u najhladovitije kutke među kućama. Dešavalo se nešto što njihove, godinama otvrdele uši i žmirkave oči nisu pamtile. Sva ta buka i metež je bio zbog nečeg što niko od njih ranije nije video. Ko je mogao predpostaviti kako se nešto tako malo, bezvredno, a ipak interesantno nalazilo u njihovoj blizini.

Instrument je čuvan u porodici siromašnog krpe N., slično nekom ordenu koji je dobio neki davno zaboravljeni predak. On se ne daje ni bolesno-uplakanoj deci, iako bi ih na momenat svojom neobičnošću sigurno smirio, jer se ne zaboravlja postojanje priče koja je pratila tu stvar, ali se i na te reči nataložila prašina zaborava. Ostalo je samo neko strahopoštovanje za taj predmet koji nema nikakvu vrednost za ukućane, ali se poštuje, jer su tako činili preci i uvek je dalje od dohvata ruke, na mestu gde se čuva kao ikona, ili kip porodičnog božanstva, ali za razliku od njih, sakriven i od pogleda, kako bi bio zaštićen i od najobičnijih svakodnevnih događanja u celom rasponu između sreće i žalosti. Samo takvim čuvanjem instrument je i preživeo sve ove godine.

Ljudi su već prihvatili pravila igre koji su ih najviše zadovoljavala.

Utišavali bi se nakon par minuta smeha, iščekujući nove reči, bilo činovnika, ili nekog od posmatrača. Čekalo se u tišini da oznojeni službenik i treći put izgovori:

- Daje li neko za ovu stvar dva rupija...?

- Plaćam!, čulo se iz dubine gomile, pre nego što je i saslušana ponuda do kraja.

Namera da se izazove smeh prisutnih i zajednička želja za zabavom su se podudarale u toj jednoj reči nakon koje su svi tražili pogledima odakle dopire glas, ali ovog puta, u opštem metežu koji je nastao, prođe dosta vremena dok svi ne videše zainteresovanog za kupovinu.

Ovog puta je reč: Plaćam! - izgovorio hromi ulični prodavac i ne sačekavši do kraja reči činovnika. Viknuo je iz sveg glasa, večito iscepani bogalj, osetivši zadovoljstvo što ga sluša toliko ljudi i ne primećujući kako mu se par končića iz ruku otrglo, zauvek oslobodivši balone koji se lagano digoše put neba. U drugoj prilici bi se žalio kako mu je propala celodnevna zarada, ali ovog puta ništa nije bilo važno osim osećaja da je u momentu predvodio celu gomilu nasmejanih ljudi.

Drugi glas, još jači od predhodnog, poticao je od niskog čoveka, čija se glava nije primećivala u grupi. Većina nije ni videla onog ko je terao mladića u ponavljanje svih reči za tri rupija. Sunce i vrelina nije smetala ljudima koji su u svemu, pa i u jednoličnosti, pronašli zabavu koje je prešla u onaj najzarazniji oblik, kada čovek sam počne da se smeje svojim rečima, a potom i svom smehu i samom mestu gde se u tom trenutku nalazi. Uz sve to, pred njima je bio taj čudni instrument. Nije bio to ni sitar beze žica, niti tabla** sa pocepanom kožom, čak ni obična fakirska frula napravljena od malene suve tikve i dve trščane cevčice koje daju promuklo-kreštav zvuk koji stvara jezu, a zmije namah budi iz uspavanosti, već nešto što je čuvano u kući jednog običnog gradskog siromaha.

Davno je pripadao nekome ko je umeo na njemu da svira, a iz poštovanja i zahvalnosti, poklonjen je pretku čoveka koji je, zbunjen dešavanjem, uveliko želeo da razdeli sve preostale stvari i tako, umirivši sve prisutne, omogući sebi da što neprimetnije ode u zatvor zbog neisplaćenog duga.

Sve ređe se čula reč: Plaćam. Ta jednostavna reč je tog dana u ulici postala nešto najsmešnije, poput kvasca za bujanje galame, koju je mladić stišavao molbama i opomenama, pozivajući se vikom na zakonsku proceduru, ali i najozbiljnijim pretnjama putem kojih je želeo da shvate kao batinu službenog lica, a što je kod prisutnih izazivalo osećaj obične grančice bačeea na usijano ugljevlje.

Videvši kako postaje bespomoćan, bez želje svojih starijih kolega koji su sedeli i dalje po strani u hladovini da mu pomognu, nastavi sa licitacijom.

Već se došlo do cifre od deset rupija, koliko su koštale dve šolje čaja sa malo mleka i parom plivajućih zrnaca kardomana, što su raznosili hitri dečaci po radnjama i uz koje se moglo sa prijateljem popričati razgoneći jednoličnost svakodnevice. N. čuvši tu cifru, zagledan u svoje sandale na nogama, koje je sam napravio, pomisli na dve šolje čaja iz kojih je mamio pijatan miris, ali se nije sećao nikoga sa kim bi ih popio i ispričao kako je sa zavežljajima i koferima punim pokućstva i uspomena, jedan englez, odlazeći zauvek i nemajući ništa drugo vrednije, nagradio svog višegodišnjeg slugu poklonivši mu violinu. Gomilu rupija koje je tada imao u džepovima, pre ukrcavanja u brod, bacio je u more, jer ga je bila sramota da ih u takvom trenutku da čoveku koji mu je spasao život pred gomilom koja je preteći šetala ulicama spominjući samo jednu reč: Sloboda!.

- Jedanaest rupija za ovu stvar! Vikao je mladić. Daje li neko jedanaest rupija za ovu stvar.! - Izgovarao je, postajući sve nervozniji, jer je osećao kako se ljudi više smeju njemu, nego onome što je morao sve vreme držati u rukama. - Daje li ne ko za ovu stvar jedanaest rupija, pitam prvi put!.. Daje li neko za ovu stvar jedanaest rupija, drugi put... Uzvikivao je iste rečenice, od kojih mu se već vrtelo u glavi, dok mu se košulja lepila za oznojeni vrat, gušeći ga.

Jedan sedi čovek priđe mladiću i bez reči uze instrument. Prinevši ga licu, zagledao ga je, duvajući prašinu. Radio je to polako, što je svim prisutnima privuklo pažnju, jer je to činio bez imalo želje da se naruga instrumentu, niti čoveku koji mu sa olakšanjem preda violinu i koji iskoristi nastalu ćutnju i svoju besposlenost, te prstima obe ruke odvoji okovratinik pomićući ga levo-desno oko oznojenog vrata. Utišaše se i oni najbučniji u gomili prisutnih, čak i oni novodošli se ne usudiše u toj zamuklosti prisutnih da glasno upitaju o čemu se radi. Svi su nemo posmatrali čoveka sede kose i jednostavnog odela kojim se nije razlikovao od većine prisutnih. Čak je svima i prijala ta trenutna promena u kojoj su se mogli nadisati vazduha.

Starac je zagledao instrument duž svih ivica, terajući svojim dahom naslagu vremena iz svake udubine. Držeći levom rukom vrat violine, jagodicama prstiju je trzao po žicama, dok je desnom pažljivo uvrtao čivije, osluškujući polusklopljenih očiju ponavljanje zvuka koje je nastajalo na par santimetara do njegovog levog uha. Očigledno ga nije interesovao niko od prisutnih, već samo neki njemu znani cilj. Došavši do zvuka sa kojima je mogao započeti ono što je naumio, kao da učini mali naklon prema skupini koja je prepuštena znatiželjnoj nemosti pratila svaki njegov pokret. Proteglivši mišiće desne ruke par puta i, pošto je uzeo gudalo, pređe sa njim preko žica isterujući najškripavije tonove, kao u nekom ritualu koji primorava sve prisutne na još dublju ćutnju i iščekivanje onoga što donisi sledeći trenutak.

Samo se čula buka iz okolnih ulica, što je još više pojačavalo nastalu tišinu.

Prvi ton koji je bio dug i oštar kao fijuk biča, raspuknu se u iskričave zvuke, koji povukoše za sobom melodiju opojnih tonova. Grunuše tonovi jedan za drugim kao najnesputanija bujica, ali samo u prvim sekundama dok ljudski sluh ne uhvati ritam i linije melodije. Pred prisutnima se otvoriše slike planinskih potoka koji žuboravo zaplesaše među skliskim kamenjem, praćeni zovom ptica u dubinama najnevinije prirode koju budi jutarnje sunce svetlosnim strelama što se probijaju među granama stabala. Pošto se brzi sled slika uspori, a nastupi nežnost umilnog zvuka koji svojom mirnoćom privuče krdo košuta na pojilo, ptice ostaviše svoje mladunce u gnezdima otišavši u potrazi za hranom i sve krete vođeno unutrašnjim zovom božanskog poretka. Bio je to sklad neba i zemlje. Te pretapajuće slike naruši nailazeći crni oblak, koji zapreti svima. Sevnuše iz instrumenta gromovi, zafijuka vetar i zadobovaše najkrupnije kišne kapi... I priča je uzburkano tekla dalje, sve do momenta kada starac završi melodiju i visoko, u pravcu neba, podigavši ruke u kojima je bio instrument i gudalo, želeći na taj način da isprati poslednje zvuke, nakon kojih svi moraju da se vrate u realnost, ostao je tako, pred zanemelom gomilom, čitav minut.

Ljudi su ćutali. Mladi činovnik primeti kako su mu prsti obe ruke ko zna koliko dugo već okačeni o mokri okovratinik. Stotine pari očiju je gledalo u instrument koji je starac vraćao mladiću.

- Hundred rupi! - začu se.

Svakako bi te reči na hindu jeziku izazvale opšti smeh, čak i da su rečene na engleskom kojim se služe obrazovani indusi, ali ovo je rečeno bez otezanja zadnjeg sloga. Svi se okrenuše prema strancu koji je, sa panama šeširom, bio za glavu viši od svih prisutnih. Čovek sa svojih šezdeset i više godina bio je, po svoj prilici, naviknut na poglede publike, jer ničim ne pokaza nelagodnost pred znatiželjnim pogledima.

- Hundred rupi! - Ponovi stranac jače, misleći kako ga mladić nije čuo, iako su te reči u tišini morale dopreti do svakog prisutnog.

Poverilac se prvi snašao u novonastaloj sistuaciji gde niko nije progovarao i rukom gurnu mladića pored sebe, probudivši ga iz zbunjenosti, što ovoga namah odveza i poče glasno poput automata ponavljati ponudu. Glas nije smanjivao, pa je u tišini prisutnih to bilo škripavo dranje već promuklog čoveka.

Žagor poče ponovo da nastaje u dubini gomile šireći se na sve strane, dobijajući na jačini.

- Hiljadu, ali dolara!

Samo se muk, koji je bio za vreme starčevog sviranja, mogao porediti sa ovim, koji je nastao nakon tih reči.

- Hiljadu dolara! - Ponovi visok čovek koji je stajao na samom obodu klupka koje se uskomeša, jer svi prisutni ga potražiše po obodu polukruga pogledima punim neverice. Taj stranac je stajao u blizini onog koji je malopre uzviknuo cifru od koje su svi zanemeli.

- Vi nudite hiljadu dolara? - upita mladić glasom podjednako začuđujućim i tužnim, jer je već naslućivao nešto što će njegovo stajanje na suncu odužiti u nedogled..

- Dve hiljade! - Uzviknu čovek sa šeširom, ne sačekavi da upitani odgovori.

Gomila pomeri poglede prema novom ponuđaču. Očigledno su bili iz iste grupe turista koji su se priključili skupini posmatrača.

- Tri hiljade! - Doviknuo je čovek koji se isticao svojom visinom, gledajući u pravcu svog takmaca, koji je skinuo šešir i brisao znoj sa čela.

- Četiri hiljade! - Izgovori smireno gospodin, nakon što je maramicu, ne žureći, smestio u džep košulje.

Svi su se okrenuli prema njima dvojici, spremnih na međusobno iscrpljivanje, pogotovo što se mladić nije oglašavao. Na redu je bio visoki gospodin da poveća sumu, ili prizna kako odustaje. Prisutni su čekali.

- Četiri hiljade... Reče jedva čujno, pustivši da protekne desetak sekundi tišine, a onda ponovi glasnije: Četiri hiljde pet stotina!

Huk uzdaha koji se proneo prisutnima probudi N.-a iz obamrlosti. Sa čuđenjem se vrati u realnost, jer umesto stotine pari očiju ugleda potiljke prisutnih, koji su se okrenuli dvojici takmaca. Počelo je nadmetanje stranaca, međusobno udaljenih samo par metara, praćeno istom pažnjom kao i sviranje na insutrumentu.

N.u je od svih prisutnih trenutno događanje bilo najnerazumnije, iako se sve to ticalo njega i njegove porodice. I ne pokuša da shvati šta se dešava. Jednostavno, čekao je.

Toj dvojici ljudi, oko kojih se otvori polukrug kao lepeza od prisutne gomile, očigledno se nije žurilo. Čovek zaklonjen šeširom nije krio osmeh, želeći da pojača nesigurnost kod onog drugog. Proticanje vremena i nevelika zainteresovanost u takvim situacijama pre obeshrabre takmaca od velikih cifara.

Bilo je tiše nego ikada do tada, iako je sunce dostiglo zenit, vreme kada se sve razbuktavalo na ulici, od vike prodavaca, trčanja nosača, dovikivanja dece, do želje da sve što pre splasne. Nikome se nije žurilo, pogotovo dvojici ljudi koji su prvi put došli u tu ulicu. Svaki od njih, siguran u sebe, znao je kako će svi prisutni ostati tu, sve dok ne saznaju i pozdrave novog vlasnika violine.

* * *

Muškarac je lagano, nakon što je ispunio ček na jedanaest hiljada dolara, ponovo skinuo šešir i, već slepljenom maramicom, pokupio znoj sa lica i vrata, da bi potom vratio platneni šešir na glavu, prinevši opuštenim pokretima instrument svom ramenu. Sa nekoliko brzih i preciznih poteza utvrdi kako je violina već naštimovana.

Ono što namah ispliva iz instrumenta spojenim sa njegovim prstima i telom, bili su nežni zvuci, dopirući do samih granica osećanja, budeći blaženstvo u svakome do koga su doprli, spojeni davno u savršene celine, koje su u svakom ko ih je čuo stvarale najlepše slike. Odmerenim potezima desne ruke, zatvorenih očiju, gudalom je proizvodio najviše i najniže tonove, a potom ih puštao među prisutne, dajući im dovoljnu jačinu da oblete ceo prostor koga su omeđavali zidovi okolnih kuća, a onda se prospu u najritmičnijem neprekidu niz ulicu, gubeći se u daljini i ostavljajuči prostor za novo jato najfinijih zvuka. Bila je to ona najplemenitija mekoća vibracija tankih žica, izvučena iz kutaka instrumenta na koje je svetlost pala zadnji put stotinama godina ranije prilikom sastavljanja delova u jednu celinu i nikada više i gde su spavale sve one decenije u kojima je raslo drvo, uobličeno majstorskom rukom, čekajući uspavano prave muzičare koji će pustiti sve te zarobljene tonove. Samo zvucima koji su bujali iz dubine violine je nedostajao onaj jedan jedini treptaj, koji ih je delio od savršenstva. I ma koliko se trudio da dosegne taj nivo, bez obzira na nežne i najodmereneije dodire dlaka gudala i čelika žica, nije mu polazilo za rukom.

Prisutnisu su samo primećivali sve nervoznije pokrete čoveka koji je svirao, ali nisu uspevali da saznaju šta je to što ga tera na ponavljanje istih tonova, jer ono što je on hteo da probudi u instrumentu, samo su retki imali osećaj da postoji. Nakon što je par puta ponovio iste motive, posmatrači se počeše razilaziti.

- Dozvolite meni gospodine!, reče čovek koji je prvi primetio instrument, ali nije imao dovoljno novca da izlicitira najveću cifru. Ja sam član filharmonije!

On je je jedini osećao ono do čega i je hteo da dopre čovek pored njega. Novi vlasnik mu prepusti instrument sa osmehom. - Pokušajte vi, ali ja sam profeosr violine na Kraljevskom Konzervatorijumu!

Ni ovog puta instrument nije dao onu prefinjenost zvuka koju je iz njega tako lako, nebrojeno puta izvlačio starac. Potom instrument ponovo uze novi vlasnik. Na ulici ostadoše samo njiih dvojica. Naizmenično su uzimali instrumet pokušavajući sa uvek drugim kompozicijama. Čak se i grupa turistakojoj su pripadali, preda kolotečini ljudi koji su užurbano hitali na sve strane, u traženju zanimljivijih stvari. Svojim pojavom a i muzikom, njih dvojica su sve manje privlačili ljude kojima je ta kratka ulica služila za popunu svog životnog prostora u lavirintu puteva između buđenja i odlaska na počinak.

- Nešto mi nije jasno!, prizna vlasnik violine, nakon što je stavi u kutiju. Kao da nešto nedostaje! Nešto malo!

- Možda dodir Maestrove ruke!, reče čovek pored njega, i pogledi im se ukrstiše.

Tek tada njih dvojica potražiše starca, ali njega odavno nije bilo u blizini. Stajali su sami i niko ih u ogromnom metežu više nije primećivao.

* * *

N. se, držeći ček u ruci, sa celom porodicom provlačio kroz podnevnu vrevu prema banci, dok je papir među njegovim prstima lelujao kao neka tek uhvaćena ptica.

- Šta planirate sa tolikim novcem? Pokušavao ga je sustići poverioc, spreman da i ovo pitanje ponovi. Kao i sva predhodna, po nekoliko puta, dok ne dobije dogovor.

Ali ovog puta, ne gledajući čoveka pored sebe zbog koga se sve ovo i odigravalo, N. istog trena izgovori spremljene reči:

- Kupiću najlepše lotose i pustiću ih niz reku, moleći se bogovima!

- A nakon toga?, znatiželjno je zelenaš nastavljao sa pitanjima, ne želeći da izgubi korak sa porodicom koja se zmijoliko kretala, ubrzavajući kretanje sve všie - Šta ćete uraditi nakon toga?

- Čekaću da se pojavi onaj svirač!

- Poznajete ga?

N. je ćutao, stojeći u redu pred šalterom banke. U tišini ponovo ču svoju ženu, koja, siguran je bio, nije prestajala sve vreme da pevuši pesmu neke nepoznate molitve.

Deca su se smejala iz, samo njima znanog razloga, pokazujući na ventilatore koji su se nemo okretali pod svodovima velike sale obložene hladnim mermerom.

- Jesi li ranije negde upoznao tog čoveka? pitao je poverilac, ne skrivajući znatiželju.

- Zar misliš kako je to bio čovek? - odgovori N. i nakon više meseci, koliko je dugovao novac, pogleda čoveka pored sebe pravo u oči.

* Spaljivanje hinduističkih pokojnika se po pravilu radi pored reke.

** Nosač

*** Bubanj od velike tikve, presvičen sa kožom, obavezan u svakom orkestru.

****Po hindu religiji kosmos je nastao tako što su bogovi bućkali veliki okean.

Fotografija:  Dejan Krsmanovic / flickr.com

Objavljeno u:

https://pravoumetu.com/2020/01/28/maestro-david-naum/

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/maestro-david-naum-t40365.html

"Ne žali za prosutim biserima", Zbirka "Stani ženo, stani" - David Naum

Stani ženo, stani,

Ne žali za onim juče, jer i ovo danas je manje važno od onoga što tek dolazi. Pokušajmo da ne propustimo ono sutra.

Ne svirajmo melodiju ako nismo spremni čuvši zadnji ton,  ma gde bio, u visini, ili dubini životne skale, da uradimo ono što nam poručuje i što uz njega osećamo.

Jer ni pesma se ne sluša ako čovek nije spreman da ispusti u jednom oku suzu radosti, a u drugom tuge. Samo što se suze sopstvene duše   nikada ne pomešaju. Ne piju se lako, a nemoguće ih je obrisati.

Ne žalimo za prosutim biserima.

Ko žali za prosutim biserima sažaljeva samo sebe.

Što ih više prospemo, Bog će nam ih više podariti i uvek ćemo moći po tragu da se vratimo nazad, jer biseri nikom u prirodi ništa ne znače, osim čoveku..

Zato ne žalimo za prosutim biserima.

Tekst objavljen na portal opusteno.rs

https://odknezadokolarca.blogspot.com/2020/01/ne-zali-za-prosutim-biserima-zbirka.html

Baštovan, duhovna priča, David Naum

BAŠTOVAN

Nije spadao ni u stare, a ni u mlade baštovane. Ni previše star da od njega ne bi zazirali i udaljeni odgajivači, niti mlad kako svojim neiskustvom ne bi odgajao cveće koje će se prodati skuplje od svih drugih u okolini. Naročito je bio poznat po venčićima od nevena. Mnogi bogataši su svoje sluge, ili službenike iz udaljenih krajeva slali kod njega da kupe baš to cveće, koje su stavljali oko ikona božanstava u svojim kućama, a pronosio se glas kako se ni jedna devojka nije razvela koja je sa vencem od njegovog cveća dočekala mladoženju, koji je došao da je prosi. Trgovci nisu pitali za cenu njegovog cveća, a on je, za venčić, tražio, dva, pet, ili deset rupija* više nego što su koštali oni najskuplji.

"Lepše mi je cveće, nego kod drugih, jer ima dušu, i zato mu je i cena veća!", govorio je, ne skrivajući ponos.

I to je bio razlog da ga drugi odgajivači pomalo mrze, ali poštuju. Iako je postajao sve bogatiji, nije uzimao pomoćnike, a čak ni ženi, niti, već odrasloj deci, nije dozvoljavao da mu pomažu pri radu, a u baštu je, kao u hram, ulazio isključivo bos. Oni su samo, od ubranih latica pleli vence somotske mekoće, koji su dugo nosili svežinu poruke božanstvima kojima ih je kupac namenjivao. Svakako, niko od prijatelja nije ni pomislio da gleda dok on radi oko cveća, jer svaki baštovan je svoje umeće i tajne čuvao, kao zlatari, koji kada krenu kući tri puta protresu vrata, svoje radnje, jesu li dobro zaključana, znajući samo oni šta iza sebe ostavljaju.

Jednoga dana, dok je sagnut plevio zasade od travčica i znoj mu kapao po zemlji, na tren su ukoči. Mislio je prvo kako mu se zavrtelo u glavi od dugog čučanja među lejama, ili da ga je podnevno sunce ošamutilo i zamaglilo mu vid, ali protrljavši oči i udahnuvši topao vazduh nekoliko puta, shvati šta mu je sve to izazvalo.

Među šafransko žutim cvetovima, u redovima pupoljaka i otvorenih latica, iznikla je jedna sasvim drugačijia biljka. Ne bi bilo, sigurno, ništa neobično, jer se i ranije dešavalo da seme doleti sa velikih udaljenosti i među njegovim nevenima iznikne druga vrsta, ali ovoga puta je bilo nešto što do tada nije video, niti čuo da postoji.

Za nekog drugog, takav događaj ne bi značio ništa, ali za Baštovana, koji je tvrdio kako poznaje sve vrste cveća, pojava takve biljke bila je i za veće čuđenje od tada doživljenog. Dirala je kako u njegovu sujetu, tako i u radoznalost, a nadasve, javila se i sumnja otkuda tako nešto potiče i kojim povodom se baš tu pojavila, kada su svakom stvoru bogovi odredili i mesto i dužinu veka, kao i svako sledeće mesto u krugu koji čini vreme. Zapravo, biljka je bila tek iznikla, još zelena i samo je maleni zametnuti pupoljak, nagoveštavao iskusnom oku baštovana, kako se radi o cveću. I to, do tada, nepoznatoj mu vrsti.

Jedva je, u svoj mogućoj ljudskoj nestrpljivosti, iščekao veče da prvo zalije novoizniklicu, pa tek potom svo ostalo cveće.

Uvek, čak i noću, sitnio je svojim rukama toplu zemlju, kako bi bila plodonosnija, i donoseći vodu sa udaljene reke, koju je grejao tokom celog dana na suncu, u prvom sumraku, napajao je korene svake biljke posebno, tako što je zavlačio ruku u glineni sud, i niz šaku i razmaknute psrste, puštao da se slivaju kapljice, jedna za drugom, kao letnja kiša, pevušeći sve vreme o bogovima i njihovim ovozemaljskim ljubavima. Ali, to je bilo sve što je znao o baštovanstvu. Svo umeće koje su primenjivali i njegov pokojni otac i deda i tako redom u nedogled, do momenta kada su ih bogovi stvorili, kako je mislio i odredili da budu kasta vaišia** baštovana. Najednom, uplaši se da sve to neće biti dovoljno za ono što je pred njegovim očima raslo.

Strahovi su ga držali budnim u iščekivanju zore, da sa ivice bašte pogleda leje i čudnovatu biljku u njima, jer nije ulazio među cveće da ne omlati kapljice rose dok ih cvetovi pre zažarivanja sunca posisaju, jer je to bila, po njegovom verovanju, najslađa hrana za njegove biljke. A ona stabljika je rasla i razvijala se, čak i brže nego okolno bilje, tako da jedno jutro zaključi kako se tog dana mora otvoriti njen jedini napupeli cvet. Klečao je, ne osećajući ni glad, ni žeđ, što mu među cvećem nije, takoreći, nikada ni smetalo, ali ovoga puta se nije sklanjao ni od sunca, koje kada prevali polovinu neba, sve što se miče satera u hladovinu. Baš tog trenutka najveće dnevne jare, između siline užarene sunčeve zvezde i sokova koje je biljka iz zemlje, korenjem i stabljikom nagurala, stvorivsi pritisak da pucaju svi delovi krhke biljke, ako ne poslušaju prirodni zakon oblikovanja cveta, latice se otvoriše. Zaigraše boje pred njegovim očima i miris mu ispuni telo do tada neosećanom lepotom, koja je omamljivala misli i vodila ih nekim putevima koji nisu išli smerovima stvarnosti.

"To je cvet nad cvetovima!", izgovori u transu glasno, i trže se od svojih reči, jer su čitavi sati tišine prošli u iščekivanju tog događaja. Ali nestrpljenje i nadanja nisu prestajala, već su se samo povećavala. Čak je i noći počeo da provodi izmedju leja, ležeći budan na prostrtoj asuri, bojeći se da neki kradljivac cveća ne pogazi, ili namerno ubere ono o čemu ni svojoj porodici nije govorio. Za svakog baštovana, semenke su mnogo važnije i od samog cveta, jer je to ono iz čega će iznići novi životi biljaka kojima će se ponositi, ali ovaj cvet se nije micao. Kao da nije pomišljao da precveta i pretvori se u sasušenu čauricu iz koje se mogu pokupiti semenke, čak se moglo primetiti, posle par dana i da lagano vene, jer mu je vek prolazio.

Tada ga počeše moriti sumnje kao i svakog verujućeg čoveka. Da li je Lakšmi** bila zadovoljna njegovim jutarnjim molitvama pre odlaska u baštu. Nju je postovao i njegovov otac i deda, jer su svi verovali da donosi lepotu i nežnost cvetovima koje su gajili. Poče ga moriti i sumnja da se odavno nije pomolio Višnuu, Lakšminom mužu, koje možda ljubomoran na molitve upućene samo njegovoj ženi. Ili da se sa Baštovanom igra majmunoliki bog Hanuman, ili da mu je cvet poslao Ganeš da ga ismejava, ili da je Krišna sviranjem u frulu ucinio da se, kao kobra, među njegovim rastinjem, uzdigne jedan ovakav cvet, lep, a možda kao zmija, otrovan.

U trenu, ne razmisljajući ništa, u želji da i drugi vide taj cvet, potrča u selo, pozivajući ljudi da dođu kod njega u baštu i vide cvet nad cvetovima.

"Dođite i pogledajte nešto, nešto što niko nikada nije odgajio u svojoj bašti!", vikao je trčeći i po okolnim njivama, gde su drugi baštovani radili oko svoga cveća. Gomila znatiželjnika, kako se približavala njegovom vrtu, tako se uvećavala, a ne čelu svih je išao on , ne prestajući da govori o lepoti i mirisu do tada neviđenog cveta. Zaneme tek kada dođe na mesto gde je do malopre stajao cvet.

Okupljenim ljudima ispočetka bi čudno to njegovo ponašanje, drmusali su ga da progovori, onda su ga u strahu polivali vodom, misleći kako se razboleo i na kraju većina poče prvo tiho, a potom sve glasnije da se smeje, jer pred njima je bilo parče zemlje, bez i jedne travke. Brzo se svi udaljiše, vraćajući se poslovima koje je Baštovan prekinuo svojim preklinjućim pozivima da dođu i vide šta je uspeo da odgaji u svom vrtu.

Zanemeli čovek je samo ćutao i nemo gledao u parčence zemlje na kome je do malopre stajao cvet zbog kojih je i pozvao te ljude. Najednom dobi dovoljno snage da pobedi ukočenost, i poče silovito kopati na mestu gde je iznikao cvet. U prašinastoj zemlji, među prstima oseti maleni koren, u mržnji prema samom sebi ga besno steže i dlanovi mu namah behu obojeni istim onim bojama koje je imao i cvet, a ruke zamirisaše poznatim mu mirisom. Ugledavši to skoči i pojuri za ljudima pred kojima se obrukao, ali svi su se već bili razmileli po njivama, ili su se vratili kućama. Na seoskom putu, utonulom u tišinu, za gomilom koja je otišla uz smeh i glasno podrugljivo komentarisanje, zaostao je samo stari braman****, najstariji stanovnik sela, koji se sporo kretao oslanjajući se po najviše na dugi drveni štap.

- Pogledaj kakve je boje bio moj cvet i pomiriši ove ruke, tako je mirisao! - Zamoli starca, sustigavši ga.

Pošto omirisa zemljom umrljane baštovanove ruke i trepčući pregleda njegove dlanove, zagleda se baštovan u oči čoveka od koga je očekivao odgovor.

- Ja ne samo da verujem, nego i znam! Ali u to ne pokušavaj druge da ubediš. Tako mora biti!

Od tada Baštovan nikada nije odlazio u selo. Ni sa kim nije progovarao, osim u retkim prilikama, sa svojim ukućanima. Plodnu zemlju za đubrenje svoje njive je donosio noću sa skrovitih, samo njemu znanih mesta, kao i vodu sa reke za zalivanje cveća. Na osnovu priče starog bramana, koji je morao stotinama puta da ponovi šta je video na rukama baštovana i kakve je mirise osetio, nadovezalo se i verovanje kako svake godine u baštovanovom vrtu iznikne isti cvet i živi samo nekoliko dana, ali da on ne želi nikom, niti da kaže, niti da ga pokaže, kao ni svoje dlanove na kojima su zauvek ostale boje i mirisi boje cveta, jer se ničim nisu mogli oprati. A to je već priča koju decenijama po svetu šire stanovnici tog sela.

Od onog gore opisanog događaja, baštovanova porodica je venčiće od nevena prodavala uvek jedan rupi manje nego što su drugi odgajivači cveća tražili za svoje. Potražnja je bila tolika, da su po jutarnjem mraku, pred kapijom čekali trgovci i sluge bogataša, pokušavajući skupocenim poklonima da izmole od baštovanove porodice još koji venčić, jer tvrdilo se da onaj ko uz svoju molbu njegov venac podari nekom božanstvu, sa sigurnoću može očekivati da mu se traženo ispuni. A uz sve, cena takvog venca je uvek bila za jedan rupi niža od onih najjeftinijih.

* Novčana jedinica u Indiji. Za jedan rupi se takoreći ništa ne može kupiti, jer je oko 50 rupija jedan dolar.

** Treća kasta u Indiji, kojoj pripadaju obični građani i seljaci (radni narod).

*** Personifikacija lepote (indijska Afrodita). Rođena, po legendi, iz morske pene, kada su bogovi mućkali Mlečni okean, stvarajući svet. U skoro svakom većem Hindu hramu je i njena statua, sa cevetovima u rici, ali nikada nije centralno božanstvo.

**** Predstavnik najviše kaste sveštenika, koji su u isto vreme i filozofi i učitelji, a koji više daju upuststva filozofije življenja, nego verskih pravila.

Ceo tekst na portal opusteno.rs:

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/duhovne-price-bastovan-david-naum-t40215.html

Leptiri - David Naum

U sumraku jednog letnjeg dana, u davna vremena, kada se stvarao svet,  sakupila se grupa leptira. Već nekoliko večeri za redom, bilo ih je sve manje i manje, jer su ginuli na plamenovima sveća.

„Noćas će samo jedan od nas da ode do najbližeg plamena i javi nam šta se tamo dešava! Mora se pridržavati samo jednog pravila, ma koliko želju imao da mu se približi,…  ne sme to da učini, ma kako slatko i opijajuće bilo.“ rekao je onaj koji je kao najstariji, prećutno, bio glavni u toj grupi.

Najmladji među njima ode i kada se vratio, ispriča o svetlosti koju je doživeo približivši se plamenu.

„Nije nam doneo pravo znanje o sveći!“ zaključi vođa. „Govori samo o svojim osećanjima, a ne i o bolu koji se mora istrpeti da bi se došlo do vrhunca uživanja!“

Odmah potom, vođa uputi drugog leptira prema udaljenoj svetlosti.

„Doleteo sam toliko blizu. Plamen mi je dotakao krajeve krila.“ Ispričao je. „Ali sam se ja sudržao i nisam prišao, ma koliko sve to bilo omamljujuće prijatno!“

Najmudriji među njima zaključi:

„Ni ovaj nam nije doneo pravi odgovor šta je to. Neka krene treći leptir!“

Iz mraka su pažljivo posmatrali i trećeg leptira, a taj se strmoglavi prema sveći koja prvo obuhvati njegova krila, potom i telo koje se izvijalo u mukama, da bi ostatke prašinastog pepela, plamen digao u mračne visine noći.

Mudri leptir tada glasno izgovori:

„Ovaj je jedini razumeo tajnu privlačenja svetlosti sveće, ali to znanje sa nama neće moći da podeli! Zato nam ne preostaje ništa drugo, nego da se sami uverimo!”, reče, i prvi iz cele grupe  polete ka sveći.

Od tada svi leptiri, ne razmišljajući previse,lete prema svećama.

Tekst objavljen na portal opusteno.rs

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/leptiri-david-naum-t39740.html